Водоток Јегричка се простире на подручју јужнобачке лесне терасе, измеду Великог Бачког канала на северу и Дунава на југу. Протеже се дужином од 64,5 км, дужина слива правца запад-исток износи око 100 км, а ширина око 14,5 км. Водоток је аутохтона река Бачке која је уредењем корита изгубила свој првобитан изглед. Некада најдужа аутохтона војвођанска река, нема класичан извор и представља систем повезаних бара кроз које вода отиче до свог ушћа у реку Тису. Протичући кроз 4 општине (Бачка Паланка, Врбас, Темерин и Жабаљ) водоток пресеца важне саобраћајнице.

Јегричка се налази на листи Међународно значајних станишта за птице (ИБА подручје, 1997. године), и има Међународни значај као ботаничко подручје (ИПА подручје, 2005. године). Парк природе „Јегричка“ захвата површину од 1144,81 ха и установљен је режим II степена заштите на 245,28 ха (21,43%) и III степен на 899,53 ха (78,57%). Од 2005. године њиме управља Јавно водопривредно предузеће „Воде Војводине“.

Богатство флоре одликује се присуством 76 биљних врста и 16 биљних заједница. Међу воденим и мочварним биљкама посебно се издвајају заштићене и угрожене врсте са Црвене листе флоре Србије (бели локвањ, барска папрат, водени орашак, мешинка). Посебну лепоту дају пливајуће заједнице белог локвања, орашка и мрестњака уз густу вегетацију трске и рогоза у приобаљу. Ливаде на острвима обрасле су стаблима домаћих топола и жбуњем.

У Јегричкој је присутно 20 врста риба, груписаних у оквиру 6 фамилија. Доминира фамилија шарана, а од унесених риба заступљени су сребрни караш, бели амур, амурски чебачок, амерички сомић и сунчаница. Од угрожених и ретких врста најзначајније су чиков, штука, смуђ, сом и шаран.

Богатство барских птица, као фундаментална вредност, огледа се кроз 198 регистрованих врста. Неке од њих су водени бик, патка кашикара, сиви барски петлић, белобрка чигра, патке глувара и крџа, ћубасти гњурац, мали вранац, велика бела чапља, мрка чапља, велики трстењак и брката сеница. Потребно је истаћи присуство глобално угрожене патке њорке, затим црноврати и мали гњурац, сива гуска, еја мочварница, црна чигра, модровољка и цврчић тршћар.

Водоземци који настањују ово влажно подручје су више врста жаба и мали водењак. Од гмизаваца је присутна ретка и угрожена врста барске корњаче, као и две врсте змија: белоушка и рибарица. Од сисара који настањују обалу Јегричке велики број припада строго заштићеним дивљим врстама, а од посебног значаја је присуство видре. Од представника глодара заступљени су водена волухарица, пољски миш, пољска волухарица, као и бизамски пацов. Од представника месождера издвајају се ласица, куна белица, јазавац и лисица, а од ловне дивљачи срна и зец.

Концепт заштите Парка природе „Јегричка“ заснива се на очувању и унапређењу природних вредности, обезбеђивању одрживих механизама за смањење загађења, ублажавању поплава и суша, развој рибарства, еко-туризма, научно-истраживачког рада и едукације. Да би се обезбедили услови неопходни за заштиту, очување, уређење и коришћење, прописују се опште мере заштите.

Опште мере заштите:

Забрањено је:

– промена утврђеног водног режима,

– упуштање непречишћених отпадних вода,

– отварање дивљих плажа,

– одлагање отпада,

– формирање викенд-зоне и изградња објеката за индивидуално становање,

– изградња обалоутврда,

– паљење трске,

– неовлашћено кретање у границама заштићеног природног добра и

– сађење алохтоних жбунастих и дрвенастих врста.

Прописаним мерама се обезбеђује:

– коришћење воде у складу са расположивим водним ресурсом,

– научно-истраживачки рад,

– контролисана презентација природног добра, едукација, туризам и рекреација,

– мониторинг стања екосистема и врста,

– мере управљања популацијама,

– уређење пунктова за потребе презентације природног добра, едукације, туризма и рекреације,

– еколошка рестаурација деградираних станишта,

– формирање и одржавање биофилтера на месту улива бочних канала,

– уређење обале кроз насељена места,

– уређење туристичких и рекреационих стаза и

– очување и подизање шумског појаса и ремиза са аутохтоним жбунастим и дрвенастим врстама.

Старалац Парка природе Јегричка је ЈП “Воде Војводине”. Корисник Парка природе је Удружење спортских риболоваца “Младост – Јегричка” из Жабља. Тел: 381 (0) 64 268 67 92.

Рибњак “Јегричка” се налази у непосредној близини насељеног места Жабаљ. Настао је регулисањем средњег и горњег тока реке Јегричке у периоду 1957–1958. године, као и изградњом рибњачких објеката уз ток. Регулација водотока реке Јегричке је урађена, како у сврхе одводњавања, тако и у сврхе снабдевања водом: насеља, рибњака, заливних система, индустријских постројења и подручја за спортско–рекреативну делатност. Рибњачка површина (дужине 14 км) се протеже од “Чурушке капије” до км. 0 000 код уставе у Тису. Рибњак се протеже правцем север – југ (најдуже стране рибњака су источна и западна). Рибњак “Јегричка” је укупне површине 325 хектара, од чега је корисна рибњачка површина 319 хектара. Највећи део рибњака (ЗЈ06), је по типу рибњака – полурибњак, обзиром да се ради о адаптираном речном току за потребе гајења риба, који се по жељи не може пунити и празнити. Наменски направљени објекти за гајење шаранске млађи (младичњаци и растилиште) представљају прави тип рибњака (са могућношћу довођења и одвођења воде). Рибњак “Јегричка” је полусистемски, специјализован за гајење риба од млађи до конзумне величине риба. Поред полуинтензивног (полуекстензивног) система гајења шарана (најзаступљенија врста рибе која се гаји у рибњаку), у малом проценту се гаје: бели и сиви толстолобик и бели амур, а у веома малом броју и предаторске врсте риба: сом, смуђ и штука.

Место на којем се сада налази надалеко познати азил за напуштене животиње и седиште Друштва за заштиту животиња и природе становницима (Ђурђева) данас је познат као Моникин салаш. Најстарији трагови становања пронађени на салашу и у његовој околини потичу из другог века нове ере. Рец је о костима животиња и сарматској керамици, које сведоче о боравку људи на том простору. Остали документи сежу у релативно блиску прошлост. Најзнацајнија функција овог простора у 20. веку била је занатска делатност: услужно млевење жита и резање дрвета за потребе становника Ðурђева и околних места. Године 1914. саграђен је први млин на ветар. Ференц Пушкаш је 1916.године започео откуп нове ветрењаче. Уз овај објекат нови корисник дограђује кућицу са собом и кухињом. Окућницу је чинила башта и воћњак. Имање је у целости откупљено у наредних пар година. Данас се на том месту налази кућа за госте. Пошто се Ференц Пушкаш 1936.године сели у Чуруг, посао наставља његов син. Специјални камен за млевење жита који је коришћен у ветрењачи сачуван је и данас се налази као експонат у парку салаша.

Процес производње је унапређен и увођењем нове, углавном женске радне снаге за просејавање и избацивање жита. По завршетку Другог светског рата унапређена је функционалност салаша доградњом собе, као и помоћних објеката уз кућу. А ради заштите од јаких ветрова на том делу терена 1951. године засађена је шума. Млин је нормално млео на ветар до 1959. године.

Те године се на ветрењачи ломе крила, чиме се завршава ера традиционалног начина рада, а нове технике полако улазе у живот. Те године је за покретање линских каменова купљен дизел мотор, а вец 1965. године на салашу је уведена струја.Електрификацијом, због појаве много малих „крупара“, делатност млевења житарица се децентрализује па салаш брзо губи своју првобитну функцију. Због тога је 1969.године набављена кружна тестера за сечење дрвета, али и та делатност траје само четири године.

Од 1975.године пропадање имања је све видљивије. Те године северни део објекта ветрењаце се урушава због влаге, а за оправку нико није заинтересован. Ова ђурђевачка ветрењача тако је и нестала, пошто се 1978.године срушила сама од себе. Породица Пушкаш која је ту живела до 1994.године у борби са овим пропадањем покушавала је ситним доградњама да одржи имање, али је полако посустајала. Шума јасена, багрема и тополе је у року од неколико година посечена и покрадена, да би иза ње остала голет, пањеви и све већа депонија смећа.

Од 1994. до 1997. године, на салашу су се мењали станари који су га по одласку породице Пушкаш чували.

Нова ера ревитализације почиње 1997.године када је салаш продат Моники Брукнер из околине Базела у Швајцарској, која на том месту започиње стварање Азила за различите врсте животиња.

Није само салаш био у лошем стању. Природа у непосредној околини била је прави хаос са депонијом смећа са свакаквим отпадом, укључујући и мртве животиње. Природа је била у стању мировања, чинило се да више ништа не расте.

Одмах почиње обнова старих и градња нових објеката и чишцење и пошумљавање терена. Садили смо биљке, жбуње и дрвеће – увек са идејом да дивљим животињама пружимо достојно уточиште и животни простор. У непосредној близини је докупљена земља. Истовремено, Месна заједница Ðурђево је Моники Брукнер по уговору о сарадњи уступила на коришћење простор око салаша, пошумљене и подводне терене као природна станишта која треба очувати.
Општина Жабаљ је целокупан простор прогласила еколошком зоном. Изграђени су кавези за птице и боксови за псе, ограђени простори за разне животиње са условима што идентичнијим њиховим природним стаништима.

Због подсећања на традицију, али и због реалних потреба, 2003. године на салашу поново је изграђена ветрењача, али овога пута на челицном стубу са гвозденом елисом за пумпање воде уместо млевења жита. На салашу је изграђен и интерни водовод за напајање бројних новоизграђених базена језера и фонтана. Тако је тај простор оживео још већи, сјајнији и лепши. Изградња је настављена, па су 2005.године никле и нове штале за магарце и коње, објекти за смештај свиња, гараже…
Конацно 2005.године Моника и Богдан Брукнер одлуцују и сами да се преселе на салаш. У ту сврху, у поткровљу је дограђен простор за становање са свим модерним инсталацијама. Између осталог, у овом простору је уведен систем соларног грејања и за животиње.

Данас код нас расте на стотине, најчешће домацих биљних врста, од којих су многе самоникле. Поносни смо на њих и штитимо их, јер многе од њих су постале реткост. Исто се десило и са дивљим животињама: одједном се око нашег салаша нашла неоцекивана разноврсност дивљих животиња.

Чини се као да биљке и животиње осећају да су овде сигурне. Тако да код нас имамо примерке ретких вилинских коњица и лептира, птице, фазане, водене корњаче и водене змије, белоушке и разне друге врсте змија, куне, лисице, јежеве, жабе и многе инсекте…